Otadžbina

Н А Г Р А Н И Ц И

93

Говорило се о дочеку Књаза, о данашњој церемонији, о вероватним првим операцијама ратним и т. д. али никако у разговору не беше особитог живота. Можда томе беше узрок француски језик на коме се вела конверзација, а у коме, чини ми се, не бесмо особито јаки ни један. Осем тога сваки час нас узнемираваше један млад ордонанс оФицир, Србин, који беше скоро дошао из Русије, и који је остентативно руски јављао ђенералу да је дошао „пачотни караул" (почасна — у нас дворска стража) једиа чета са заставом, да ли треба пред басамацима поставиги два ^часовије" (стражара) или једног, да је дошла допеша и т. д. Срећом најзад зазвонише сва звона с алексииачке цркве и ми ђиписмо сви од један пут рекавши : — Књаз иде! — Па сиђосмо у авлију. Али звона преварише. У меСто Књаза пројури на каруцама Његово Високопреосвештенство Г. Митрополит. У авлији беше упарађена дворска стража, и ђенерал је непрестано обилазио, казивао како треба да поздраве Господара, за тим је нестрпљиво ходао горе доле, сваки час излазио на искићену капију да погледа уз брдо ка виноградима. Међу тим улица беше пуна народа, који је било тешко одржати у правилном шпалиру и органима старог енергичиог полицајца, као што је алексиначки начелник. Сиромах г. Ст. Лукић ! Његова је служба у јуну била врло тешка. Толика војска, толики свет скрцао се у његов иначе мирни Алексинац, и целом том свету морао је он да даје џевапа, сваки се њему обраћао, па он је ипак показао да не уме само састављати поздравителне беседе, него да се уме наћи и у тешким околностима. Сад баш ено га где је скинуо качкету па брише зној с чела. — Како је г. Лукићу, је ли све готово ? — Хвала богу јесте, али ја знам како ми је. Помислите само, Књаз тек што није дошао, а ону рупу на