Otadžbina

Р II Б А Р

41

Ломећ' се — шта би? а лепог је много, Тако и Рибар бујне жеље споје У часу није разабрати мог'о. . . И, најзад, танка копрена се диже, Кроз тајни сумрак звук се тихо вије, У часу грмне па му ступи ближе, А сад се опет у даљини скрије. . . Промичу сени непознате, бледе, Витези неки, а сад она стиже, И сви га л,упко, пријатељскм гледе, Погледом, који скроз душу прожиже ; Она му пружа са виспне руке Уз мио осмех, што потире собом ЈКивота пучког невоље и муке Које се тавним завршују гробом: Сврпено све је ! . . У његовој души Истина покри светлост лнка свога Демону приђе — па му руку пружи, Отпадник нови од Господа Бога! —

То није више колебица мала, Где недирнута истина почива.: Величанствена дворана се дала, У њојзи Рибар разблуду ужива, К'о нежно чедо сладострасних жеља, У разврату се покреће и тоне, Окружен збором младих пријатеља, Што беспут љубе — беспућем га гоне; И често пута у вртлогу томе Кајање сијне у његовој души, Па шкрипне зуб ма у помаму своме, Ал' Демон дође — и кајање сруши! У тајном збору непојмљивих речи Васкрсну давно забачени снови, Тим' жудње плану, кајање се спречи, И Рибар с' нова по разблуди плови. .. Вече је. Месец објасао давно Азурног неба пучину бескрајну, К'о круна ноћи на обличје тавно, Китећ' је вечно поносну и бајну ..