Otadžbina

44

Р И Б А Р

Душа је моја била ведра, чиста, Чис га, док светлост не засија нова! Дотле сам само пазиро с' висина Шивота људског непојмљнве тајне, И душа моја плану од милина Тражећи слике варљиве и сјајне... А време стиже. Целом својом снагом Пливах по шумној задовољства реци, Дарове бога поразившн благом Ја небо дадох — за девет месеци! 0 где су дани, кад сам живот дав о За мрски тренутак садашњега доба, И свет, кога сам некад обожаи о, А ког сад мрзим к'о вољнога роба! Заситив жеље — и. жеље сам дао На грешни олтар подземноме Богу, И пуст тај живот мрзак ми је стао: Јер напред — не бих, а натраг — не могу 1 Демон. — Поштујем тугу, што ти душу мори, 0 Евин сине! И знам шга ти креће Језик, који ми незахвалност збори, Кад сузе сматра као чеда среће; Но циљу томе корак ми се спрема... Рибар. — Жељан тек жели — а ко свачег има, Тај нема жеља, па ни циља нема! Демон. — Хм. Чудна лудост ! А зар међе има Вечности света и жељама људи? Погрешно судиш. Но чуј, што ћу рећи : То жарко срце живом жељом жуди Незнаном крају, непробаној срећи; Мртвило лажно нови дух си тражи, Да с' нова плане снажнијим животом ; Ја нађох крепост, што ће да оснажи Омрачен живот зорином лепотом : И клонуо цветак диже се, кад с' неба Сунашце благо трепери и сјаје, А иустом срцу чиста љубав треба, Љубав, што крепи, што живота даје ; Ил' ваљда не знаш оно место драго, Где свега има, што у тебе није ?