Otadžbina

Р II Б А Р

И расташе се. Демон с' буром оде, А Рибар дому занесен у снове, Да чека тренут удесније згоде, Ил' спрема жеље све нове и нове. . . Ал' кад је био близу дома свога Сијну му иоглед у крвавом зраку : Он зачу нољуб — и анђела свога Спази. где прати туђинца у мраку .. Ко беше с* њоме ? То ће поноћ знати, И мрачна кула, што је за се сарем о : Ал' тавна поноћ не хте муњом сјати, А стара кула — ћутала је немо. . . И као живот у трошноме те.1у, Кандило бледпм трептмјаше зраком ; Пред њиме Рибар будан, у оделу, Слушаше холуј, што се вптла мраком К'о сумњив поглед, кад кроз ноћ идемо, Што страву баца — да је магла скрава : Суморан поглед упр'о .је немо На оно место где Зорка цочива; И тајни израз, непојмљивих јада, По њеном челу лагано се вије ; Тај чудни израз гледао је сада, Ког никад дотле приметио није ! Беше-л' то печат нечијег растанка, Што нежну душу успоменом мрачи ? Ил' светли спомен сретнијега данка ? Ил' израз овај браколомство значи Р Ил' можда сумња варљивице ствара, За сопствен жив;>т да му родом плати ? Он залуд књигу познања отвара : Са можд а пође — да се к" мижда. врати. Да, то је тренут грозничаве страве, Где горди разум тајни ужас мути : И лажни значај, преживеле јаве, К'о кроз мрак неки страшне коби слути. . . Шкрипнуше врата; кандиоце трне, Пред хладним ветром, што са хуком стиже