Otadžbina

50 Р II В А 1> Рибар. — Па коме дакле — ако мени неће ? Зар оној сенци, што се кроз ноћ краде, Да мути извор, кога љубав креће, Из чистог срца невестице младе ? И украј двора онај јавор млади Рођеном месту хладовином служи, Док дрска рука корен не пресади Да туђем месту ладовину пружи :ј До беса с' њиме! То је смешна шала, Кад когод дрзне да јој место смени ! С' руком је мени своју л.убав дала : По сваком праву и припада ДвИОН. — Менм! И као самрт на средину крочи Да сатре цветак пролетњега доба; Светлошћ^ чудном блистаху му очи, Налик на жижак што трепти са гроба! Рибар се прену. И копрена тавна К'о густа поноћ с' очију му паде : И сјајом плану усномена давна Кад себе ради њезин живот даде ! Па где је живот без ледене студи, Коме се некад заношљиво сирем'о ? Ничега нема !. . . И на болне груди Уморну главу спустио је немо. . . ДвМОН. — 1 Време је !. . . Слушај, час за часом бије, Још мало, па ће и зорица рана ; И тавни оркан под небом се вије, Да носи узрок најмучнијих рана ! Сећаш се, ваљ'да, оне тихе ноћи, Кад ћрими крила твоја душа млада : Тада сам рек'о да ћу ноћас доћи, И с' правом својим дошао сам сада : Имаде место где уговор вели, < Да њену душу моја рука прими. . . Рнбар. — Не иди даље ! Гу лас љубав дели, К'о чврста међа, што је човек има ; Кратак је простор за малене људе, Да могу стићи ка прелазу томе: Не може човек то исто да буде, Што може Демон ^ полету своме —