Otadžbina

Р И Б А Р

А Демон оде — па ни да се јави ! И можда никад јавити се неће. .. И на што Демон, кад већ Рибар више, Не држи веру ни у једног' Бога? Кад љубав не зна — а познање брише, Леденом руком презирања свога ? Одјекну поноћ ; и Рибар пе прену, Па мрачан поглед у даљину врже : Паклена сенка, што се пољем крену, Чудом га срази — те се лако трже . И густи прамен, Фантастичног' лика, Задрхта, звизну па се небу диже : То беше адска бесомучна слика, Што с' дивљим смехом из даљине стиже • Је-л' Демон ово ? Је-л' то израз страсти, Што ломе душу страховитим болом ? Зар вечност има и такових власти Да руши покој и подземљу холом ? Ох како чудно потресају звуци Тишину ноћи очајничким гласом ! Како се чудно разлежу у муци, Оветињом мира и поноћним красом ! Задрхта Рибар. Ова страшна јека Силином муње прожма га и прође; И тајна слутња подузе га нека Те брзим ходом своме двору пође. Месец се давно за облаке скрио, Да тавни вео по земљици свуче , А мир да сруши, што се санком свио; Јеина црна у даљини хуче... Но Рибар жури — и кад сморен стижвШипражју густом, око врта што је, Он зачу говор, па приступи ближе, Упревши поглед да распозна ко је ? И гле! у мраку, што га дрвље гради,. К'о бледа сенка најстрашније јаве , Стајаше витез непознати и млади, Крај њега Зорка, оборене главе. . . Пак'о се смеје. . . У бунилу своме Осветом плану Рибарева душа,