Otadžbina

БЕЗДУШНИЦИ

77

Сви су се били скаменили. Пура поче да се грува у груди а Смиља да запева. Нико није умео да каже шта да се ради, те да се ватра спречи да друге зграде не дохвати. Само што се газда Симо г Ката саже на ухо газда Вулу Брби и полако му рече : — Ово је освета Радованова. Он је — нико другпТо рече па се окрете осталима. — Људи, можете — ли знати ко ово човека заиали? — Бр.... душман газда Пурин, — ко би други, одговори газда Вуле. — Душман ; али који душман ? запиташе неки. — Пура има данас само једног душмана у селу.... њега знамо сви, одговори газда Симо Ћата.... У тај се мах зачу запевка Селенина. Она се тужно разлегаше по тихој и немој ноћи : (( Куку мвни до вијека, Станисаве! Што глад црна не учини, Ресо моја.' То душмани учинише, Бог их клео! Без крова нас оставише Куће наше!... Срамоту нам нанијеше Пред свијетом. Па им и то не би доста Душманима: Пса зељова натуткаше Проклетници , Мајци срце ишчупаше Шта ће више ?!.. и Ћата плану: — И ја велим, да је он и нико други. — Бр.... то је јасно као сунце, додаде газда ВулеБрба .