Otadžbina

\ 76

БЕЗДУШНИЦИ

— И наши су се стари призивали и један код другог. о благим данима, долазили — па им је добро ишло, приметиће неки од најстаријих гостију. — Људи, никад вигае село неће имати свог попу , к'о што беше покојни отац Иван!.. Зар би он мог'о човеку тако што рећи?! боже сачувај. Бог да му душу прости! — он је с народом лепо з.кивио. Хтео је сести са сваким, попити чашу ракије, вина, јабуковаче, нојести залогај хлеба или — што је бог дао.... Ово је сад пошло све наопако. За то нам је бог и посл'о гладне године. — Јесам ли ти данас рек'о, окрене се газда Симо Ћата газда Вулу Брби , — да ми овај пои и сувише мудрује. Знам ја о њему и других ствари, које овде нису за казивање.. . Јадан ти је он!. .. Добро би било да он побоље припази свој требник — но што забада нокте у сеоска посла и мој званични рад. Нико није добро прош'о који је забиљежен у мој „нотес"!... Он је запопљен да учи народ вери, а не да навраћа људе иа парнице и да „омаловажава" власти у очима народа. У оној тужби на коју су купљени потписи да се тужим што не сазивам ■села због ових признаница, — све ми се чини да има и поповог масла. Нека ! Ући ћу ја, ако будем жив, свему у траг, па ће се неко чешкати иза уш-ију ал' му помоћи неће.... Ене — шта је оно људи?!.. Каква је оно светлост ?.. Да се није шта уиалило? — повика Ћата зачуђено. Сви погледаше на- прозоре. На њима је необично ;играла некаква зрака од светлости, која је из домаћинове авлије долазчла. Сви поскакаше да виде шта је. У том улети Јела Гачићева с поља — задувана и пре■плашена. Она повика дркћућим гласом : — Људи божи, шта сте стали?... Изгоре ар домаћинов!... И док су људи излетили у авлију — пламен је већ био обузео целу ону страну од ара, од куд се сено уба;цује и скида.