Otadžbina

ИСПРОШЕНИЦА

341

Чаровит не гшди стас, Походила срећну ; — гле Дивне бајке чари те : По лицу јој невпну Мили осмеј засину А уздану бела груд, Зар је мучи слатка жуд! ? Рујна зоро, амо ти Види јане како спи, Како сања мили рај, Пољубац и загрљај. Па се стиди, шта си ти, Твоје лице, чар и сјај ? То је зоро то је рај. Као јање пребело, Као тиче весело, Не зна бриге, не зна јад Сладак санак сања сад. Последњи је ово дан Девовања, играња Несташлука трчања; Оутра биће други свет, Мириснији сваки цвет, Драже сунце, лепши дан, Живот срећом обасјан; Оутра свати доходе, Да од мајке њу воде ; Сутра, сутра јесте дан Кад ће ови слатки сан У истини синути, Кад ће срећна панути Око врата драгом свом, И у његов стићи дом, Кад ће бити њезин он ; С њим ће срећу делити, Шта он жели желити. И тај мили дивни час, И његову чар и слас' Драготе му, миља сва

Снива саде весела. Снива свате кићене, Снива сеје рођене, Поред ње су друге све, Па је љубе, грле је, Снива њега живот свој Како ита право к њој. Срећа ита њојзи с њим, Она оста сама с њим. Разговара сама с њим. ■Па се грли сама с њим. Нема свата, држе пир, А код њих је само мир; Срећа с њима; цео свет У заборав тоне клет. Ви анђели божији Од зориие милији, Сиђите се лагани А на крили тихани, Сиђите се доле к њој, Усрећеној неви тој, Сладите јој песмом сан. Последњи је ово сан, Последњи је ово дан Девовања, игран.а. Сутра свати доходе Да од мајке њу воде ; Сутра нева милена, Ружицама кићена, Мирисима појена, Милотама дојена Биће она; благо њој ! Оставиће и дом свој; Збогом дани прошлости И детиња радости Збогом кућо бабина ! И милошто мајкина ! Збогом друге ! — одох ја ! Скоро и вас срећа та Задесила ; јухаха ! јЗ. ^оОРИТх,