Otadžbina

400

В Е Р Т Е Р

начким стварима и много држн на своју, као што он говораше: , ( ОФицирску част", али воли да га дирнеш у око, него да му противречиш. Нарочито у „чисто војничке стварп" не трпи да се меша (( лајик в . Тако на пр. проФесор Недић стаде једном млатати рукама и с таким одушевљењем говорити о пруским ОФицирима, 'да је са свим упрскао младу удовицу, која се с поручником држаше исиод руке. Поручик истури груди: — Господине, дајте ми пруски батаљон , па ћете видети шта ћу учинити ! — Е, господине, истрча се брзоплети проФесор, а шго ви не начините пруски батаљон? Није батаљон правио оФицире, већ оФицпри — Господине, упаде му достојанствено у реч поручнк, ја сматрам за безобразлук да се човек меша у говор, који не разуме. — Знам, ал' ја се нисам мешао, ви сте се Ал' поручик већ оде даље стазом са удовицом. Окренуо очи од ње, зачкиљио и с поузданошћу и праведном срдњом псује (( стока, стока без репа." А удовица се тако прштнја уз њега, и већ би хтела тврдити да та стока и реп носи, кад ето тако очигледно насрће на људе стручњаке. Онај опет онде у сламном шеширу, с белим платненим (( енглеокпм" ципелама то је апотекар Катанић — страшан обешењак и велики интригант. Он и поручник имају нешто заједничко-пуну свест о своме ја, с том само разликом што аиотекар не верује ни самој својој памети много, а бистар је збилл као суза, а поручик опет држи да је сав свет „глуи као чизма", а своју је каријеру почео од чешагије. За обојицу је се пак цела бања интересовала. Поручик је био леп и безобразан, апотекар пикантан и лукав. Знао је свачије тајне, и неких пута, кад значајно жмирне, чисто му на челу пише: (( 3нам чпја је оно лепеза", или: „видео