Otadžbina

468

ПРИЛОЗИ ЗА ПОЗНАВАЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ

римскога отрти. 0 великом војеком он дође лично под град Промону, који данас не лостоји до оно села придруженијех граду (вароши) Донишу, гдје се двије непријатељске војске побију. Ту Далматинци покажу велико јунаштво, но најпосле морадну сили рим« ској подлећи; они буду принуЗјени Рим .Банима Промону предати и данак с Цезарем угокоритн, па га и у напредак плаћати, Поразом дакле пошљедњим Далматинаца, цијелн Илирик дође под влаотоможнога у оно доба самодршца. И тако, под господством овијех господара Римљана, остане Далмација као и пре при Илирику (Шша 1загђага). А пошто се римско царстпо подјели, Далмација припадне Византијскоме царству, но нагрнувши у VII столећу на њу Авари, они са свим протерају Грке из Далмације, те цвијетајуће њене градове сравне са земљом. Један је Задар својом храброшћу житеља од коначнога разрушења могао избјећи. После Авара у истоме стању дођу у Да.шацију Хрвати, који у унутрашњости земље (јер Јас1сга Тга^ипиш, 8ра1а(;ит, КазЈит састављаху део Далмације Римске БаћпаИа Потапа) оснују око 640 год. иосле рођ. Христа седам тако званих покољења словенокијех, те раздјелише земљу на жупаније, које су по већој части до данашпијех вријемена заостале. Под Карлом великим, дође Далмација за кратко вријеме под власт овога силнога цара, и Задар, премла га Франки не могоше освојити, својевољно пошаље 806 год. посланике у Ахен те се покори цару. Но тек што се Флота грчкијех царева указа у Јадранскоме мору, одмах се и Далмација под власт својпјех старијех господара поврати. Но владаоци Византије не бјеше у стању земљу одржати, нити је противу на адања Хрвата бранити, због шта се Далматинци прогласе слободним и независним. Међутим, док је ова независност трајала, земл ^а бјеше на многе мале државице раздјељена, које свеза једнога происхоћења немогаше сјединати. Неки (особито Задрани) зовну у помоћ Мљечиће, који у сукобу противу Срба и Хрвата, којом приликом ДужД њихов Петар Кандијан буде убијен, ово покровитељство над Далмацијом плате скупо. Тек Кандијанов нашљедник Орзеол VI. иошто словенске народе сасвим побије, прими од приморске Далмације (Ба1та(;1а ас1таге) Ерцошку титулу, у коме достојанству позније од Византијских царева буде утврђен. Затим, кад се Француски намјесници у сусједнијем сјевернијем покрајинама од Талијанскога краљевства учине независни, Петар Крешимир год. 1052 први се далматинским краљем про-