Otadžbina

472

КЊИЖЕВНОСТ

Па и „Олободарка" Призренчева, као год пре ње драме и трагедије Стеријине, Оуботићеве, Јакшићеве итд., и после ње „Вукашин" Илијћев и „Абоговић" Ђорићев, црпела је грађу своју из такових судбоносних момената у прошлости нашој. Она узима за предмет радље своје онај исти значајан догађај у историји нашој, који је бесамртни Његуш онако дивно опевао у свом „Горском Вијенцу". Главна ствар у њој, око које се сплиће сва радња знатнијих особа њених ослобођење је владике Данила, човека пуног значаја у историји нашој. И баш према. овоме, па било у самој основи драме у свему историјске истине или не. моје би мишљење бидо, да се „Олободарка" мора уврстити у ред историјских драма, јер она носи на себи чисто историјски карактер, па и а ако писац изрично напомиње, да није историјску трагедију писао, но да је само радњу ради .јаче е®ектности груписао око једне тако значајне историјске особе. Упуштајући се у преглед ове трагедије, да се уставимо пре свега на самој о.-новној идеји њеној, и да видимо, да ли је она у облику, у ком је схваћена, подесна да одговори ирактичној сврси саме драме, да нам изнесе узор женскиња на видик; а затим да ли је према тој основи главна особа ове драме у стању да одговори захтевпма трагичне јунакиње. Оматрајући да у „Олободарци" изнесе матерама за прпмер карактер женски пун иожртвовања за општу ствар народну, писац покушава да створи, како сам вели, карактер жене-човека. Но сматрајући да би било и сувише пдеа.шо давати женској улогу вође народног, упућује он на сопствене личне жртве за мисао или идеју. Па тражећи оправдана узрока појави таквих женских карактера, писац са свим умесно баца радњу у доба кризе народне, у доба, кад јунаци изнурени предугом борбом заборављају на јуначки понос свој, нудећи место мишица свијих новчани откуп да владику спасу. Но у колико према свем овом не би се имало никакве замерке да учини самој појави жене-јунакиње, нити би јој се, сећајући се Орлеанке, могла стварна могућност оспорити ; у толико више мора се пребацити начину, како је писац схватио саму ту идеју пожртвовања женског. Јунакиња Стојна, коју песник као оно Орлеанку овако црта у почетку драме : У хајдука мало је на броју Који би јој стајали на равно, С јатаганом, танким џевердаром, Лаким скоком, соколовим оком.