Otadžbina

КЊИЖЕВНОСТ

473

нема никаква друга начина да помогно ојађеном роду евоме, но приносећи светињу женске части своје на олтар слободе. Нека ми се не замери што ћу на овом месту отворено да изречем своје мишљење, да би овакова жртва оскврнила светињу идеје, којој се принаша. Машајући се овакове грађе, писац је сам увидео, каквом се великом ризику излаже. Читав предговор свој ка овој драми посветио је он једино правдању, како је имало места изабрати овакову идеју, наврћући на своју кЈрдст и ону изреку Халкову : »Да ћемо тек онда постати народ кад будемо имали ваљане матере" ; и сводећи на једно радњу јунакиње драме своје са историјском радњом султанке Милеве и Ђурђеве Маре, и ако зато баш никаква основа нема. Јер ако би тражили сличност међ њима, наишли би само на једну заједничку околност, да све три проводе у харему дане своје, док о самосталним побудама Милевиним и Мариним да тамо доспу, ни речи бити не може, Но сматрајући и у опште, дд овакове жртве, па ма какове њима побуде биле, ни уком случају нису подесне, да се у драми на углед износе, нити су у стању да еФекат трагичности произведу, чини ми се да су оне просто неумесне, кад се хоће да наметну чедноЈ ћерци Горе-Црне. — Не, Стојни Црногорци боље доликује оно мушко руво, што га на се меће, но жртве на које се доцније одважава. Онакове мисли, као што јој иисац натура, њој не доликују. Положај жен скиња у патријархалном животу особито тог дела народа нашег и сувише је стешњен, границе у спољњем животу и сувише уско повучене, да би се у смиреној ћери његовој такове идеЈе могле и залећи. Црна Гора не храни ћери своје , да јој оне женском чашћу слободу откупљују. Но ово не искључ\је пример женског пожртвовање. Женскиње може њиме утицати, али у томе не сме никад тако далеко отићи да жртвом својом удари читавом племену своме жиг срамоте на чело. Да се најблаже изразим, „Олободарка" би могла дати рђава појма о народним врлинама Црногораца. Па и сам писац нема куражи, да карактер- Стојнин доследно замисли својој до краја изведе. Страшећи се своје рођене идеје он у невреме трза натраг, што у неколико смешно изгледа. Тако би он рад био да у харему очува невиност Стојнину, правдајућн је, е је мисао њена, да само превари Арслана, па да се пре убије, но што му преда част своју. Ово није ништа него отворено ударање у натраг. Стојна се устеже од одсудног корака, премда од тог једино зависи соас владичин, рад ког се она и жртвује те долази у харем. Сва ова двоумица и устезање, јасно се огледа у овом монологу Стојнином :