Otadžbina

480

МАТИ И СИН ОД СРБИЈЕ

И преста битка ! С љутог мејдана Носе јунаке препуне рана ; Носе синове рода српскога, Рода тврдога и јуначкога ; Крвцу су, своју за народ лили, II поштено се с душманом били, Па сад им треба видати ране ! За тешке дане, друге мејдане ! А ко је оно што тамо шета, Измеђ јунака измеђ кревета ? Као анђео љубави, мира, Па крилма лаким од миомира, Око јунака лебди облеће, На бледа лица тијано слеће, Утире сузе, стишава груди, Немо и тихо да не пробуди, Јунаке кршне соколе чиле, Војнике српске драге и миле ? А ко је оно што децу јадну, Мучену, тужну, жедну и гладну, И самохрану бсз родитеља, Без ранитеља, без бранитеља, Ка себи прима пуна нежности, Пуна скромности, пуна благости, И деци јадној к'о мајка права, С дивном љубављу све удешава ? А ко је оно што диже школе ? Што гради цркве да с' богу моле ? ТТТ то децу учи дивној врлини: Поштењу, раду, правој истини ? Што сиротану неда да падне ? Што лечи болне ? Помаже јадне ?