Otadžbina

552

ГРЛЂЛ. ЗЛ ИСТОРИЈЈ СРПСКО ТУРСКОГ РАТОВЛЊЛ

Г. Бинички остави уморну војску у Разбојни, а сам потрча да се увери, како ствари стоје у Чучалама; кад ал тамо, беше као обично мало чарке на предстражама, а густе колоне низама, беше наша сопствена извидница. Сећам се једног смешног догађаја, који само тога ради напомињем, што сам лично присуствовао ; исти је значајан у толико, што се сви из свпте уплашисмо, ма да није нпнакве опасности било. — То беше 27-огЈула> кад је г. Бинички предавао дужност, и показивао земљиште, на коме је борбе издржао, а и положај према Блаци, где су Турци ушанчени били. Поред оФицира бесмо присутни и то на коњима : ја, бригаднн свештеник, телеграФиста г. Влајко Здравковић, који је ради оправка телеграФа дошао, командир ескадрона г. А. Дреновац и др., а пратило нас *ј 2 чете војника. Испред линије предстража, на једној ливади, зачу се лајање паса, а неко впкну „дозпвљу се Арнаути". Сви осим г. Биничког и његова два коњаника Савића и Ивезпћа. окренусмо коње, заједно с госп. мајором Чолак-Антићем и слетисмо у дољу. само је зависило од брзине коња ко ће пре стићи ; узалуд г. Бпнички говораше да ничега нема, после чега он с коњаницима на против продужи пут истом брзином унапред к шуми, од куда се зачуло лајање, н непостоја много, те један од коњаника дође и јави, да нема ништа, и ми сви с покуњеним носевима, пођемо г. Биничком и осматрасмо положаје ушанченог непријатеља у Блаци. 28-ог Јула дође Везенко на Клисуру. Он причаше, како он зна, како би с Арнаутима требало поступати ; при разговору о турским свирепствпма говораше, да није истина, да наша војска чини јоште горе, неизражавајући се с особитим комплиментима о истој, најзад поче, у своме заносу грдећи редом и мене, кога ја тада први пут видех, и г. Биничког и г. Чолак-Антића,