Otadžbina

ГАРДИСТА

Ја се радо шећем, јер држим да је то најкориснија од свију беспослица. Кад не бих имао шта да радим, или кад ми рад не би ишао по вољи од руке, ја бих се брзо нашао на улици с кишобраном или сунцобраном у рупи према годишњем времену у календару, јер небо је најзадњи саветник, што га игда питам, кад се спремам за шетњу. Данас се нисам ни спремао јер вече беше свеже иза врућег дана, па нису ми требале ни галоше ни кишобрани ни сунцобрани, а и да су требали, ја их јамачно не би био понео, јер ми се беху сплеле мисли да управо нисам ни знао чисто, шта све мишљах. Требало је за два дана да напишем једну новелицу ; — обећао сам ја неком пријатељском листу, па не могох никако да јој нађем згодна предмета. Прегладао сам све белешке што сам негда прибележио као «згодне за обраду» — ни једна се не даде укалупити за 48 часова у 4 штампане колумне једнога листа за «забаву и поуку". Шта да се сад чини ? Враг да носи одмерене наруџбине и неодмерена обећања !.... И тако се нађох без спреме, али и без новелице на сред улице. Ваљало је тражити новелицу |на улици, кад је не беше на дому ; то се често догађа и другима, — ја то чисто знам, али што не знам, то је : како се то тражи и нађе на улици. отарвина VII, 28 36