Otadžbina

558

ГАРДИСТА

Ходао сам дакле и гледао на десно и на лево, надамном и подамном, али — све у залуд. С десна и с лева беху куће велике и мале, као што су обично незнатне куће по незнатним градовима. Овде-онде вирила би по која глава кроз прозор и зевала би лепоме вечеру у брке, али — ко ће о томе писати како људи зевају ? Кад би се томе зевању што се напише додало оно, кад се чита, тада би читаоци' били у очевидној опасности да искљеште вилице од зевања, све да новела и није дужа о 4 стране. Ваља ићи даље, није вајде ! Тако је то ишло кроза другу, трећу, пету и девету улицу, док нисам стигао у предграђе. Сад сам се налазио пред једном кућом од два боја с лева, а с десна беше један повисоки, дугачак зид, као што се виђа около господских вртова. На прозору у горњем боју видех наслоњена једног човека у кошуљи. Лице му беше окружено двоструким подваљком. и светлијаше се, не знам право, од вечерња руменила или од врућине. Он је гледао на зид према кући с укоченим очима, као човек, који је изгубио белу пару, па се нада да ће је уочити. Гледао сам на човека с руменим носом, па на зид, па опет на човека, док нисам стао на сред улице. — Шта ме гледаш тако ? од једном отпоче он, гледећи сад мене оштро и суморно, — да је теби отишла жена с гардистом у шетњу, ти би гледао у онај зид док га не би пробушио очима. с( Жена с гардистом у шетњу м — врага ! Овај пут нисам узалуд тражио четири поучне и забавне колумне — Јеси ли за вино или за ракијо, ако си, ходи да попијемо једну у друштву. Та живот ја јадан и чемеран, ху ! У два скока био сам у бакалници, која беше у доњем боју. Једно шегрче је баш зевало, кад сам прекорачио праг и питаше ме мамурно : „шта заповедате ?»