Otadžbina

562

ГАРДИСТА

— Сад сам као што ме видиш човек на својим ногама. Озидао сам нову кућу, раширио дућан, па кад сам све то трсио, ја се ожених на ново — како ће бога ти, кућа без домаћице ? ! — Али ти не пијеш ништа. Хоћеш ли мало смрековаче, ја сам је сам зготовио. — Не не, молим те, само даље — Где смо оно стали? Да, моја жена истина је млађа од покојнице, те нема тога искуства, али — а гле ево их где долазе ' и мој домаћин скочи иа ноге и пође јој на сусрет. У собу уђе једна млада, лепушкаста жена, с осмејком на лицу и с поздравом на уста, а њојзи узастопце следовао је један улицкани гардиста. Мој је поглед скакутао с једнога лица на друго, — настао је тренутак мучања, да смо обојица могли чути како расте брада гардисти ; осетих где ми се јежи кожа у тако драматској ситуацији, док од једном — Ово је моја Марица, настави мој домаћин, а овај овде је њен брат, гардиста који беше дошао да је прође мало по граду. — Како, брат ! па ја сам мислио... — И ја сам мислио да ти — нешто мислиш, али — — није; знаш, кад није моје Марице дома ја сам суморан и чиним све што могу, да скратим време, док се не врати. На срећу ти прође туда, — и ево ми лепо проведосмо — —. Али пиј за Бога још једну. Хоћеш ли чашицу пелењаче из моје Фабрике ? та је добра за покварен желудац —. — Не пије ми се више — хвала ! —- На мало ! и мој домаћин учтиво ме испрати до прага своје продавнице. Од тада га нисам већ више видео. Пођем дома нешто зловољан, што сам био тако прост да тражим новелу у човека, који је имао подваљак и није био ни мало романтичан. ЈА. ј.

1 -4 &