Otadžbina

ГАРДИСТА

561

тисућу динара — имали би обоје до наше смрти су чим да живимо, г, сад ваља ја сама све то да похарчим, Како ћу јадна. кукавна женска глава да потрошим толике паре без мужа ? ! — Ох, што се тога тиче, рекох јој, држећи баш четврту чашицу у руци, — има, хвала Богу још саучасних људи у свету.... — Шта ћу да ти дуљим причу ? Две недеље иза четрдесет дана короте, били смо венчани пар. Сад нисам више продавао цигарета, него разне врсте пића па сам неко пробао и да мешам (али не ово, што га пијемо), као негда своје цигарете, и нашао сам, да се далеко боље исплаћује. По несрећи умре ми жена за мало, и ја се нађох у наследству незине куће и новцањезина. Кућа беше дашчара, — није ваљала много, а озидати нову, не стизаше ми новац. Једнога дана у јутру — баш кад сам изашао на пијацу да купим черег меса, — видох је сву у пламену, тешко сам имао времена да дотрчим и да изнесем из дућана оно мало судова с пићем. Дигнем се сутра дан с тапијом у руци да тражим своју сигурацију. Моја покојница беше тако паметна, те је осигурала за три тисуће динара. Дође комисија да види, од куда је букнуо огањ : просуло се беше једно половаче спирита испод капије, те се ухватише степенице и сви остали дрвени зидови и тавани. Али сад је питање ко је запалио ? питаше ме комисар — За мене је прече ко је просуо ? одговорим му ја. — Тако ти нас двојица ту повуци потегни, те ствар најпосле дође до суда. Суд је у недостатку да је пожар хотимице удешен (шегрта сам отерао) досудио, да се мени исплати сигурација, и ја за недељу дана дигох свој новац, а оставих њима тапију од сигураци. Да, заборавих да ти речем, како се беше и моја покојница осигурала за своју смрт, те сам иза њена погреба подигнуо две тисуће динара.