Otadžbina

566 трг. друмови по србоји и по босни у средн ј ем вијеку

рукама многобројног племства, у рукама породица Вагап, Вог18, Сћипахе, Сга1;есћ, Ооуа Магизсћо, М1го8, Ргос1е, Ки §1 (или Ви21) ЗатоШ, ТЈсћо1е, 2епМуа§Иа и др Њихови грбови виде се и данас на развалинама старих кућа. Многи су били грађани и Бара и Дубровника као н. пр. ОоНећо и Ка1е. Адреса управе ошнтинске била је у XIV ст. ссјисНоез, сопеШагп е^ соттипе схиИаМб АпМћаг1» ; онн су оснивали своју моћ на привилегијама српских виадалаца, по којима су Барана као гођ и грађани других приморских вароши (Котора, Улциња и др.) имали потпуну аутономију, тако да су оне биле скоро независне републике. Главни управник звао се Сотеб, који је био махом домаћи племић романског порекла. Од 1427 г. Бар је имао свој сопствени штатут; али у тежим случајевима апелација је ишла суду присне пријатељице дубровачке републике'. Бар је имао и црквено првенство над осталим сусједним варошима што је у њему сједио епископ, чија је дијецеза била цијела сјеверна Арбанија, а доцније и расуте католичке општине у унутрашњости. 0 некадашњем богаству његовом свједочи то што су они око 1380 године давали Ђурђу Балшићу 2000 дуката годишњег данка. 8 Бар је нагло пао са негдашње своје висине за вријеме мљетачко-српског рата, а још више под владом млетачком 1441 —1571, када је и он сачињавао један остатак старих хришћанских држава, који се тешком муком бранио од Турака. У средини XVI столећа једва је имао 2500 становника, а од негдашње 64 племићске породице било је тад само 12. Барани су били народности романске, званични језик им је био талијански и латински али је свако знао и српски као и арбанашки. У

7 ОпсНпј е б(;а1;и1ј уез!;п Гаиј јп 1427 а с1ј XXV. аргШе. Пишу Дубровчани Баранима 4 Августа 1421, ГЈвМ. 1430 — 5. — Одлуке апелационе (махом због паслијеђа) од 1432—1444 у г ј с !;!;. е Сотгп. (И Ц|еуап1;е.

8. Баранп пишу Дубровчанима 1380, 1 Марта 1359—80 Г. 129