Otadžbina

598

ВЕЗИР АБОГОПИЋ

Да тако оштре стреле одбијем ; 0 да л' ћу моћи ? — Слаб сам — врло слаб. У очи њему погледати не смем. ОагореКе ме онај живи плам, Што тако благо, тако страшно сја. Мијајло. Па да не чекаш, журни гласниче, Зборити можеш. сви смо вољни ево Да цара твога поруку нам кажеш. Махмуд. И хоћу ; па ћу одмах и на ствар. Ви знате како султан преговара: Да заман речи не просииа своје, Он с војском иде за послаником. Он зна да сабл>а има веће силе, Од сваког збора околишнога. Што султан једном учинити смисли То мач и стрела реше на брзо. Ал зато ипак не презире он Ни мирну добит поред крваве. Па тако посла к влма сад и мене : Обесној војсци мирног претечу. Милун Што мораш силом боље миром дај ! Јес, јес ! увиђам, ага, већ и ја ! Та ко је јоште благосиљ'о рат ? Па баш дсбите надјачајте ви : Колико славе добијате тим Кад крвљу својом подавате нас ? И то у твојОј мудрој глави пише. Махмуд. Да л' добрл пише видеће се после. Милун. Кад орли очи искљују из ње, Па ветар стане певат кроза њу Мудрости тајне несму суморну, Узећу тад на крило главу ту Да тешку мудрост једним погледом Прочитам, да се ругам свету том Што тражи њу а не зна извор тај Из кога тече бистра мирисна Ко сурутка из влашког цедила. Махиуд. Из моје ти ћеш тад, из твоје сад И лепша чуда читам; на час' ти ! 'ЈаОНО. Ти не знаш да си пред Србима ов/е ?! Махмуд. Ја знам да зборим у царево име.