Otadžbina

ВЕЗИР А130Г0ВИЋ

Ђоно. Па хоћеш да се отрепи зар пред њиме? Махмуд. Сад како хоћеш, сутра како мораш Ђоно. Посланик сад, а сутра бићеш роб. Милун. Под градом доле копаћу ти гроб. Махауд Ти мени тамо ал ја теби овде. Милун. Та доле с њиме ! Мијајло. Тише Милуне ! (Махиуду) Доврши, кажи шта имадеш још. Махмуд. Да кажем ? Војске шесет хиљада Казаће боље јунацима таким. За часак за два, могкда још и пре Имаће среће витез Златарић Да буде зубат и на мачу. Милун. Па ? Махнуд. Ил нећеш ? — Жену исту као ти Послаћу теби да проџакаш с њом, И победиш ли, признаЈвм ти част. Баш за те бој. Милун. 0 пошл.и две и три. Власте. Да красна посла ! — Још ће и у смеј. К'о да ће свадбу уговарат' с њим. На ствар, и на ум људи : рат ил мир. Ни трунка шале ја не видим ту. Мијајло. Посланик нека сврши говор свој Махлуд. Ја мним већ знате шта је свему крај ; Цар иште да му мирно предаш град. Милун. Цар иште, чуј га ! Младен. Иште његов цар !! Махмуд. Покорна раја њему мила је Колико исто пророкова деца. Мијајло. Цар иште. Чусмо и његову вољу ; И ако није тако нужно било, Јер добро знамо већ одавна ми Шта може тако силан цар да иште. Ал шта би рек о поносити цар, Шта свачег има, кад би нешто ми Тражити стали шго је наше било ? Тражити стали круну Лазову, Градове славне срушене у прах ? Тражити браћу што изгибоше Бранећи дом од грабљивих му чета ?