Otadžbina

0 ГЉИВАМД И ВРЕЊУ

615

јајета, ораха и т, д. но ретко гљивице налазе , у просторе дакле, где ветар не може епоре да нагони. Аш неким је спорама довољно да се само површине тог тела дохвате, па да овде уз потребиу влагу проклијају, а клични Ке мехури (клица) односно из њих развијени мицзлиумни кончићи у унуграшњост да продру, пошто прво, као што дирзкгн! посматрања доказују, љуску па и семе најјаче и најчвршће опнице (мембранеј пробуше. Према овоме оно побијање само по себи пада. Оваки подобни појави, као и у опште појављивање плесни у гњилим телима т. ј. у телима, која тек што нису почела да труне служили оу и служе и дан-данас као потаора оне горе речене хипотезе о исконском рађању. Али на сваки начин то су претеране ревности и сваки паметни данашњи природњак и не т^ажи да му се то доказује. На послетку да не би оаде о томе и даље продужавали говор, споменућу још само то да су гљиве најмап.е згодне да могу као објект таквих испитивања да служе. Противно овоме назору, да су гљивице иродукти труљења, излази као што ћемо видети, да је баш труљењс ародукт тих гљивпца, т. ј. да су оне узрок и будиоци тог проце:а, који се на мртвим органжим телима врши Извесни растроји (распадање ?| појављују се тек онда, кад се нека одређена гљивица на неко растројно тело настани, ко.је на сваки начин мора услова за њену вегетацију да има. Не буде ли та гљивица у томе телу, не ће ни труљења или у олште каквог ра угроја бити. Је ли се то тело поче.10 већ растројавати, убијањем гљивица може се то да спречи. Еле из свега овога види се да је та гљивица свему узрок. Ми разликујемо код овог растројавања два појава, ароцес труљења и ароцес врења. (Ферментација) Први наступају, кад нека гљивица (буђа или плесан) на слободној површини њеног супстрата V атмосферском ваздуху односно кисеонику взгетира. Узимач.е (дисан.ем) кисеоника из ваздуха претвара се органска материја тог супстрата у угљ. киселину, воду и амонијак. Угљ. киселина и вода, јесу резултати једињења угљеника. и водоника (безазотних материја) у супстрату, са удисаним кисеоником, или као што уобичајени израз гласи ■ угљ. киселина и воде јесу резултати оксидације — горења. Ово се последње не јавља или бар одвећ лагано иде, кад гљивица т. ј. њине вегетације нема. Из овзг следује, да гљиве удчзују из околног ва1Д\'ха ки-еоник ког оне једињењима супстрата спроводе. Релативно мале колкчине последњег, употреби се као материјал за умножање супстанција растеће гл^иве.