Otadžbina

ПОСЛЕ БОМБАРДАН^А БЕОГРАДА

5

дакле аустријско, а Аустрија да остави Млетке Италији, а војводства полабска Прајској, која би за њих имала да поднесе неке новчане жртве. У Лондону и Паризу покажу се вољни, да цриме предлог , а и у Бечу нису били с раскида, но тако, да се румунске кнежевине не придружују Аустрији, већ да остану за себе, али да добију за владаоца каквог аустријског ерцхерцога. Поред тога услова Аустрија положи и други, а на име, да не осгавља Италији сав ломбардијско-млетачки иредел, већ само Млетке са околином, а градове (квадрилатер) да задржи, јер ако би ове напустила, морала би на брзо то исто чинити и са Тријестом, па и са талијанским крајем Тиролске. На то Русија обзнани понова, да би такву погодбу сматрала као иовод рату, и успротиви се толико, да је и сам Наполеон, не зна се да ли искрено, покушавао, да склони Русију, те да «сачува Евроиу од ратних иотре са, но кад га Будберг, руски посланик, подсети, да за изравнање европских размирица треба тражити средства, која се не би тицала крајева, гито леже на руској ^граници, цар Француски покаже се, да оцењује основе руског отпора. И покушај Бајстов сврши се тиме, што Менсдорф изјави Штакелбергу, руском посланику у Бечу: „ни ми, ни ви у кнежевинама !» 19. Априла изјави Бисмарк, да Прајска није вољна да напусти своја стечена права у полабским војводствима, и позове Аустрију, да јој се придружи у реФорми Немачког Савеза, где управо и лежи расправа спора, а његов пројекат реФорме смераше, да на место Савеза састављеног из пуномоћника везаних за упутства, стави парламенат састављен избором немачког народа. У место одговора, Аустрија уђе у још дубље оружање, које, са обе стране, узме тако велике размере. да су и Аустрија и Прајска, а уз њих и Италија, представљале три војена стана. Не бејаше више ни каква изгледа