Otadžbina

558

ДЕВОЈКА ОРЛЕАНКА

Прегледа ситне крајеве земаљске; 0 ја се дивим њој на стени тад, Тад ми се чини да је нешто више, Времена друга кан'да је родише. Тибо. То баш и јесте што ми мило није, Из веселога друштва сестринског Одбеже амо у брегове пусте. Устаје пре нег петао запева У часу страве ноћне, кад се човек Ува човека дрхтућ' припије Она се као тица пустињска У страшно мрачно царс-тво духовско Откраде, идо на раскрсницу, И тајно збори с ветром планинским. Што баш да увек овде долази? По читав сат је замишл>ену гледам, Где седи ту под растом друјидским Од кога бега сваки срећан створ: Јер ту је ужас, неки демон ту Под раетом седи још од старинских Времена мрачних незнабожачких. У селу људи најстарији страшне О грму томе приче казују. Гласови чудни необичан звук, Из мрачна му се грања често чује. Ја сам кад једном подоцне у ноћи Крај тога раста проћи морадох Угледах авет женску ту под њиме. На њој бејаше ал.ина дугачка И суву руку испод ње ми пружи, К'о да ме зовну, ал похитах Ја И Богу хвала што сачувах душу. Гајмонд. ( Показује икону у кааели) Господње слике мио благослов Што мир са неба даје, он вам кћер Доводи амо, а не црни враг. Тибо. О не! Та залуд нису моји снови, И ово лице забринуто њено Три пут сам снио на престолу н.у У Ремсу месту краљева нам славних, Са седам звезда сјајни дијадем