Otadžbina

ДЕВОЈКА ОРЛЕАИКА

559

На глави сја јој а у руци скиптар, Из ког се вију бела крина три. А ја, њен отац, обе сестре њене, Кнежеви, гроФи, енископи сви И сами краљ пред њоме клањамо. Од куд ми таки с.јај у ниски дсм ? 0 то ми значи грдну несрећу ! Тај сан са свим ми лепо казује За каквом она жуди сујетом Она се стиди ниског рода свог, Јер Бог јој дивно стао украсио, Узвисио је благословом евојим Над све пастирке у овоме крају, А она тиме погорди се грешна, А гордост оамог анђела унишги, Због ње уграби сатана човека. Рајмонд. Ал ко је блажи, врлији, скромнији Од ваше кћери ? аар не служи опа Од свега срца сестре старије ? Она од свију најразумнија ; Та глете како као слушкиња Најтежа посла ради покорно, И испод руку н.ених чудно вам Успева стадо, дом и усев свак ; На све што дирне излива се нека Још невиђена неизмерна срећа. Тибо. Заиста. Чудна срећа. — И ја сам Од благослова тога страхујем ! Ал доста! Ћутим и ћутаћу вазда. Зар на рођено чедо да се тужим? Ја могу само молити се Богу, И световати, световати морам : Од грма овог бегај, чедо драго, Не седи сама и не копај травке У ионоћ, немој куват' од њих лек, По песку тајне знакове не пиши У демонско се царство лако сиђе, Под танким велом вазда су ти ту На свашта пазе па навале одма. Не седи сама јер у пустињи Пркоси самом творцу црни враг.