Otadžbina

54

ГОСПОЂА ЈЕЛА БАЛШИЋКА

така долажаху, устављаху се с пуно надања на удову Госпођу у Балшином двору у Улцињу. С нестрпљивошћу једне жене која има своје идеале, и која после дуге чежње да јој се даде прилика да их остварује, после дуге туге што јој се таква прилика не даје, на један пут добива слободну руку и отворен пут, Јелена је предузела да ради да Зета опет са свим своја буде. У њезин,ој мисли било је више осећања него рачуна, више религиозног пијетета и.више патриотизма него политичке мудрости. Била је нечувена дрскост да се једна цигла, с народом истина јуначним али маленим, са срествима врло ограниченим, пусти у борбу с крилатим лавом млетачким, који плаву Адрију називље невестом својом а Леванту и Мисир миразом њеним и који би сву Зету могао да заспе стрелама од злата. Не може бити да Јелена то није знала. Али је њоме превлађивала мисао, не бев основа, да под условима под каквијем је Ђурађ Балшић сину земљу оставио, земља та будућности нема. И ако не рачуном а оно инстинктом Јелена налази да јој је дужност да ради да се Зета противу Млетака дигне. Њен муж Ђурађ у последње године своје владе задовољавао је се благим ремострацијама у Млецима, чувајући да не падне сенка сумње на његову лојалност. Брат њезин, деспот Стеван у приликама какве су онда биле не би се с Млецима завадио, и ако Млеци од њега презаху. На вази мудрости СтеФан је полагано и брижљиво мерио вероватност успеха и невероватност неуспеха. Мушка страна више воле мудрост па ма била без хероизма. Жена овагда више л>уби херопзам, једно чело високо и ведро и слободно, на коме сија дрскост и самопрегоревање, једно чело какво је у класичном веку Фидијас давао Марсу и Аполону и како на хришћанском небу вештина архангели носе. Где жена има да бира између мудрости и хероизма, она ће онако слаба жена и плашљива, сва с усхићењем да загрли хероизам. У самој ствари само