Otadžbina

64

С А Н> А Л О

— Свашта хоће свога пријател.а, зналца, али учитељ треба да се — роди. Ридите ја, — ја се нисам држао «точно наставленија." Кад не иде овако, а ја онако, а негде наиђеш на тврде главурде, на, хтео не хтео, мораш и овако и онако. — Тако је ! потврди Макса са задоволзством и све већим интересовањем. — Па онда, настави Илија дигнувши прст у вис, учитељ мора бити строг ! Без строгости нема напретка. Лесковац је лесковац, ужасан, али у рукама наставника ствар благословена, три пута благословена. Ту се Даница мало намршти, „свевидеће" ако Илијино брзо га увери да је премашио. — Прут је нужно зло .... зар не мислите и ви тако, госпођице ? Окрете се Даници, намеран да поублажи оштрину својега »мишл-ења. — Не мислим, одговори Даница одлучно. Илију у мало не збуни овака отворена опозиција. — Не мисли ге ? Поче он, брзо, брзо смишљајући како да нађе својим речма смисао, који је ближе и њезиним назорима .... Видите, .... вндите .... јест.... све, као што рекох, све зависи од тога како се узме . . . и најошгрији нож није опасан док је у мудрим рукама, а најтупл>е „орудије" .... Узмимо, молим вас, шта би било од деце, од народа, да није прута, да није шибе ? Много сам о томе (( расуждавао», пр\т је храпав пјт ; али води добру — опако средство, али благословена „цјел" ! А цјел је главно, драга госпођице, цјел ! Знате ли оно правило : цјел освештава срество ? Сума искуства, сума мудрости — је ли вам познато било ово „всемирно", велим всемирно правило ? — Није ми било познато, одговори Даница. Али не чини ништа, мени је жао малене деце, па бар бих њих поштедила од боја.