Otadžbina

66

С А Њ Л Л О

насео, а већ му поче много до тога стајати, да према Даници није противнога мишљења. Помисли у себи : «зађох далеко, дубоко је, ал' ћу испливати, скрећи !« И доиста , . . . — Учите ли децу по (( наставленију в запита Максу, или се још држите старе практике ? — Држим се, како да вам кажем, .... држим се све више и више наставленија. — Право имате, власт је власт, да није мудрија не би била старија. Мени само једно никако не иде у главу : не знам само шта смета да аз буде аз, а буки — буки. Казујете ли и ви имена слова или просто аз —- а, буки — б. Ја не видим да је то Бог зна како паметно, а није ни лакше. — Лакше је, можда и против своје воље, упаде му у реч Даница. — И лакше и природније, потврди и Милан. Макса не рече својега мишљења. — Знам те добро, знам, осече се зловољан Илија на Милана ; све што је старо, теби не ваља ; све би ти друкчије, само нек није онако како је, целом свету да заврнеш шију. Тебе не питам, питам госпођицу .... Допустите само да разложим. — Са свим излишно, приметиће Даница, ја сам се одавна над децом уверила. . . — Јел' те ? ви сте дакле за стари ? — Не, са свим за нови метод. Илија, као поливен. Ћута, ћута, па онда да би преухитрио : — Имате право, госпођице; стари или нови метод — све зависи од наставника. Ту је Илија погодио где треба, правце у центар кратке целокупне Максине педагогије. Макса, све више и више закачиван хитром, непревидном беседом Илијином, и сЕм дође у «восторг"