Otadžbina

КЊИШЕВПИ ПРЕГЛЕД

463

прошле деценије готово са свим потиснула ромаптизам, а натурализма још никако и нема. 11ајбол 3 и је аен преставник у пао до данас Лаза Лазпревић ; уједпо оп ,|е од најчистијих њених преставника у опште, јер је готово подједнако удаљен како од романтизма тако и од натурализма. Гра1)у за своје приповетке, узимао је Лаза из живота српског народа у Србији ; ако би из ближе хтели нага1)ати терен по коме се креће свет аегових приповедака, морзли би увети да је он на северо-западном крају Србије, Шумадија-Мачва. А познаје ли он тај живо? ? Како га је насликао ? До душе, ми би радије одговорили на ово питање, кад бн пред нама био какав Балзак, Хајзе, Тургењев или Доде и т, д. који су напиеали по читаву хрпу романа или приповедака ; али се ипак не ћемо устезати ; да такав одговор дамо о једном новајлији који је тек почео дапише, који је написао свега шест приповедака. И по том малом броју ириповедака по оних неколико црта и типова из народног живота, које приповедач у њпма износи, ми видимо, да он довољно позпаје тај жипот. ,Но што је најглавније. он га иознаје са оне страге, са које је "уметнику приповедачу и нужно да га иознаје : он познаје ону невидљиву страну живота, која се не може оком видети нити пером етнограФа описати, она.ј унутарњи жнвот, живот срца и мисли, — ако је тако могуће рећи — живот кога потоунце могу схвати^и само оне мске, па утисцима пријемљиве душе песпичке. Ово је иепохо/но за једнога приповедача, а Лаза у том гогледу надмаша све српске приповедаче, па и Л)убишу, ко.ји је, колико се нама чнни, у својим приповеткама изнео више спољну страну жнвота : језик, обичаје, навике, поједине опште националпе племенске особине итд., но што изнео душевни живот, душу,-срце, мисли и погледе на свет л,уди онога краја нашег народа, из кога је он чрпео грађу за своје приповетке« Ова црта Лазина сслања се на једну сјајну особину негову, особину без које се модерпи припеведач не да ни замиелити, то је психолошка способност. Колико је она у њега јака, може се видети у т .Први аут с оцем ма јутрењи « где је лепо насликао тип једног картароша, а нарочито у »Вергеру« и »На бунаруп, у којима ставља себи за задаћу регпавање појединих психолошких проблема. У ове две последње приповетке; где се, као што рекосмо, решавају извесни психолошки проблеми, приповедач је иостао лекар, али лекар оних болести, којима је изложен наш дух — лекар страсти; а моралне поуке тих приповедака, то су рецепти за лечене душиних болести. У првој. »Вертеру«, даје приповедач рм-