Otadžbina

464

КЊПЖКВНИ ПРЕГЛЕД

цеиат противу оне вертероке , сантиментално — болесае љубави, каквој су чссто изложени људи меланхо^ично-сентиметалн јг расположења, чиј строј живаца и осећаше нису у нормалном, здпавом стању ; у другој у »Ла буиару « даје он рецепат противу ћудљиве обести — горопади. Ио, лечећи болести душине, решавају^и психологаке проблеме, лекар ни у колико не искључује уметника. На против, опи један другог доцуњују или бољс, сливају сс један у другог. Болест може лечити само онај који је добро познаје, а ко бол.е може познаватп душине болести — страсти, но уметник ? Тек кад је уметник био кпдар даз»гледа у душу, да ухвати сваки н.ен покрег, д I иснита болост од које оаа болује, долази лекар и даје рецепат, који мелемно, б1аготворио дејствује, 0 овим двема приповеткама мало ниже гово^и^емо оптирније Што се стила причања Лазиног тиче, можемо рећи, да пзузев Ђуру Јакшића, пмједан с])пски приповедач није причао с толико топлипе, с толико лепоте, с колико он. Његов приповедачки стил не изостаје иза Јакшићевог. Истина у н.ега нема опак > бујних, бомбастих пасажа, пуних дивл.с лирике, гдс реч само сипа а реченица реченицу потискује, каквнм се пасажима Јикшићеве ириповетке готово увек одликују.; алп се за то у њсговом стилу на прекрасан начин спаја слсгантпа простота и природпост са нријатном и слатком грацијом. Кад читамо » Школску икону « или «//а буна ру а или из «Ввртерау) оне пасажс гдс се говори о Јанку ми добиЈамо тако пријатан, тако сладак утисак, као да нас запљускује мирис, што га поветарац сноси са свежих цветних ливада. Простота и елсг атност, пеусмл.еиост п грациознсст — то су главне оссбине Лазиног стила. Сем њих истиче се прилично приметно и хумор, који јс такође мекако фин и грациозан, пзузев у ,,Све ^е то народ позлатити« гдс јс мало јаче, д. астичпије природе. Да наведемо које лопше место Лазиног стила. Лаза описујс (у Вертеру) саи«1лицу Јанка у моменту кад је угледао своју другарицу из детињства, предмет своје некадашње детинске, љубави — Марију, према којој се од једмом моврати стара љубав, али у много ве1ем размеру .... „Угледа је малу, толишну, није јој било ии пет — шсст година, Око главе замотала бео шалић, те јој лмцс из њега пири као из каквог оквира. То беше она, з 6 јг које је он тако често као студент у великој варошл, у сумрак турао руку на очи и предавао се мислима пуним чсжње, којој тако исто нема краја ни конца као онај меланхоличној арији која му из веркла допире у одло^цима кроз отворен прозор, искидана, лупом кола и метежом велике вароши. То беше она, којој је он