Otadžbina

017

суделовањем љеговим у друштву с В. Јагићем изађоше Пјесме Пиколе ДимитровиАа и Николе Наљешчови&а 1873 (81ап ]И8С1 ћгуаШи V.) — 1854 г. превео је А. Н. Муравијева Писма о служби божјој (III изд. Београд 1867); а 1858 А- Мајкова Историју срирког народа. Године 1864 штампан је у Бечу његов нревод Псалтира ; а до 1868 г. доврши сав Стари Завјет, те од те годш-хе имамо цело Свето Писмо (Отари Завет од Даничића и Иови Завет од В. Караџића). 1852 год. дође Даничић у Србију, али се после године дана врати у Беч на нозив. кнсза Михаила, да учи српском језику кнегињу Јулију. Кнез Михаило јс и нре тога потиомагао Даничића и потпора његова — вели Ј. Бошковић — бсшс нресудна за Дапичићев живот и рад. А ни кнегиња Јулија не заборављаше својега великога учитеља. Даничић је њој посветио своје Л{ивоте краљева и архиемискоиа суаских и Рјечник из књижевних старина сриских, где у посвети вели : — „Твоја милост чини то ево излази на свијет један од онијех послова, за којс ме јс милост свијетлога мужа Твојега хтјела спремити. 1< 1856 год. дође опет у БеограД н постане библиотекар нар. библиотеке (указ 16 маја 1856/.' 1857 г. би иаабран и за секретара »Друштва Србске Словесности,® на коме ја месТу био до 1861 г. те су под његовим уређивањем изашле књ. VIII — XIII. Гласника. друштвеног. Тим јс кн.игама — вели Ј. Бошковић — синуо оргап друштвепи. Али јс и народну библиотеку обаејао долазак његов. Од ослобођења Србије, од пронасти сачувани сноменици старе срп. књижевности прикупљаху се у престоници српској, понајвишеу нар. библиотеци и у библиотеци Друштва Србске Словесиости. Али до Даничића не беше у Србији човека који би томе душевпом благу српске нрошлости био оно што беше иеумрли П. Ј. ШаФарик Фрушкогорским рукоиисима. Даиичић би за стару срп. књижевност оно, што В. Караџић за усмену (традициоиалну) срп. књижевност : као што јо Вук у својим зборницима нар. песама, прича, пословица, изнео оио што је пајзнатније, најлепше и најбоље (оно што су други кунили, укуино узето, само јс бројпо иадмашпије) — тако је Даничић, уз ШаФарика, изнео оно што јс у старој сри. књижевности било најбоље и најзнатнијс, а што со до наших дана очувало ; а тај свој рад крунисао јо речпиком за разумевањс тих књижевних старина. Због овога је речника Даничић, који је био „силно осетљив у иитањима личиога поноса и части," оставио Друштво Срб. Словесности и сокрстаретво у њему. 19 окт. 1861 за то, што со у седници друштвеној тога дана друштво пс могаше никако одлучити хоћс ли т-а