Otadžbina

618

речник његов примити и хоће ли му дати тражени смеран хонорар од два дуката на штампан табак. 1859 год. поста Даничић у београдском лицеју — потоњој великој школи — проФесор слов, филологије, естетике и историјс опште књижевности. Његово бављење у престоници Орбије, његов рад у ученом срп. друштву и друштвеном органу, његов лични утиЦај и његове сјајнс лекције из слов. филологијс , његова Синтакса и Облици (1858— 1863) — све то спремаше одсудну победу Вукову правцу, народном језику у књижеввости и Фонетичном правопиеу ; и старина Вук, који би се у то време по кадкад намипуо у Београд, веселио се у души гледајући крај труду своме и славу своју у слави и снази свога ученика, и ако не дочска да 18П8 г. види потпуну победу, нобеду истипе и над званичном укоченошћу. 1859 г. Даничић јс с Милов. Јанковићем , по наредби кпеза Милоша, прсгледао кривични законик српски — опда састављени и са стране језика, па је по том нреглоду законик и иред В. Караџићем нрочитан. До 1863 прсдавао је Даничић слов. Филологију свима лицејским слушаоцима, а од 1863 у преустројеној великој школи, само слушаоцима философског Факултета. 1865 год., увређен тиме, што министар просвете постави једнога слугу — надзорника над ђацима Вел. Школе, даде оставку. Миниетар прбсвете не хтеде опозвати своје наредбе, и ако влада бејаше рада, да ствар поправи и да Даничића задржи. Ствар се сврши тиме, Н1ТО Даничић би ностављен за секретара ноштанског одељења у министарству унутрашп.их дела. Али како јс њему било у том новом звању, не треба ни говорити. 1866 год. позове га оснивач јужно-словепске академијс, владика Штросмајср, у Загреб. Врло радо он остави секретарство у министарству унутрашњих дела и оде на позив. Код првога избора буде изабран за нравога члана Академије и одмах за привременога, а у првој главној скупштипи за правога сскретара академиског 1867 г. У тој служби био је у Загребу све до 1 873 г. Што је некада био Гласнику Срп. Уч. Друштва, то јс сада био Л'а(/-п хрв. академије. Озбиљан знаиствен правац ВагУ-а академиског не малена је заслуга Даничићева — веле сами хрватски родољуби. Али је ово време његова борављења у Загробу уродило још драгоценијим нлодом, уродило идејом, која ће му сва дела иадживети. Отишавши мсђу рођену браћу другога имеиа и проживсвши међу њима он јо стскао тврдо уверење : да је борба између Срба и Хрвата о имену потпуно узалудна, бескорисна и штетна ; да се то питање о имену