Otadžbina

621

једном у доброј вољи (мислећи о своме речнику всамо да ми јс још да пријеђем слово Д, па бих онда био на коп>у. 4 новембра ове године у И 3 ј 4 сах. ноћи угаси се у Загребу живот пун плодпа рада, пун славс, пун борбе и патње. Премину г 1оуро Даничић! 11 тужно узвикнуше обе половипс двоименог народа: шгубисмо л ону велику копчу и сретиу свезу", која нас свезиваше и мираше. Последњом жељом својом оставио је покојник своју прескромну имовину југо-словенској Академији, инвалидском Фонду српском и сиромашним ђацима велике школе у Београду. Свој велики речник оставио је у амапо,т Академији, а споје осталс онисе Српском Ученоме Друштву. Што је Доситије као начело прокламовао, што је Вук великим умом својим осветлио п за што сс до смрти борио, то је Дапичић извојевао, нодигао, — сазидао на чврстом научном темељу. Није намера — иити би се то могло сад овде — оценити вредност и значај рада Даничићева. 0 томе је већ досга писано, доста се и зна, а права оцена приггада историји. Намера је овим редовима била изнети кратку слику живота покојникова, у колико се то за сад могло учинити. До пре сто годииа беше иам народ у једним крајевима робље, раја — у другим незнан, презрен, иотлачен. Јсзиком тога народа говораше се још само у сеоским колибама, а сиага тога јевика веџбаше се још само уз струне јаворових гусала, у песми јуначкој. За један вск се мпого изменило. Од земаља рајипих постадоше слободне државе, од раје слободни Срби; од незнаних и презрених крајева постадошс крепке, образовапе области. Псториском процесу, духу времена и животној снази народној нрискочише у помоћ врли синови народни: борци за слободу, политички идуховни вођи. Слава им свима! Али нс треба заборавити, да докле се <<силни од силиијех« устезаху признати нотпуну независност српским областима, док још пе бејаше обновљење краљсвине српске — да дотле језик наш народни бешс већ независан; он краљсвашс и једначаше се с књижевиим језицима великих и силних народа. Слава Доситију, Вуку и Даничићу ! ! Својим великанима подижу народи споменике од мрамора и метала. И народ српски и хрватски подићи ће јамачно кадгод такав споменик своме всликану. Али су Срби и Хрвати кадри подићи Даничићу спомен много достојнији и приличнији њему, много скуно-