Otadžbina

620

да га може опст откупити), па онда и своју библиотеку. У то време су изашли и његови радови за II део српске граматике: Основе (Беогр. 1876) и Ког1ет (Хадг. 1877). Критика је обележила етимологисање као слабу страну његову. То је Даничића заболело. Први пут је то било у животу његову, да је озбиљна критика у његовим радовима што и покудила. На критику проФ. Брикнера у Јагићеву Архиву напише Даничић једак одговор, у коме је онај бол јасно исказан. Пре тога је српско учено друштво одбило било његове Коггјепе, што ггајс имало новаца да их откуии и изда. У исто време му се замерало, што је отишао у Загреб да уређује велики речник и бацала се на њега кривица што то дело не излази у Веограду. На то је још 1878 најбоље одговорио његов први и најбољи ученик Ст. Новаковић: «Ако који од Срба у племенитом суревновању према Хрватима зажали, што ово велико дело неће угледати света у Београду, нсма шта жалити пи на Даничића ни на Хрвате, него на прилике, које су радњу његову од Београда одвајале и које нису допуштале, да он једишш средиштем своје радње начини «Српско учено друштвО" у Београду. Дао би Бог, да нам оне буду наука за у будуће." По уверавању лекара одавно се била залегла у грудима Данићићевим л.ута болетица, коју ои у одушевљеном раду није ли осећао. Само тако одушевљење за рад 1 могло је учинити, да се оп на крају жнвота свога лати носла, за који је потребан готово једаи вск човечји —' израђивања великог речпика. Ваља одати највсћу пошту — говорили су учени пријате.т.и његови — научнику, који у данашње време, у коме се тако брзо и тако мало зкиви, предузимље дело, које ће можда тек будући век неиомућеном радошћу моћи уживати и употребљавати. И он је ипак радио речник тако, као да за њега и иема смрти: радио га је брижљиво, тачно, марљиво — онако као што је своје младачке студије радио; а поједине речи у речпику израђене су не као речи, него као чланци и монографије. И умро је можда у нади, да ће доло до краја извести. Пре две године пропутовао је кроз Србију с пријатељем својим проф. Матковићем из Загреба, и одушевљен и опорављен путом ћратио се опет на посао. Мало за тим мало се поболео и поболевао је све до летос. Летос дође опет у Београд, да пропутује но Србији. И процутовао је месец дана, али већ као боник. Његови ученици, пријатељи и иоштоваоци, видећи га онако болпа, молили су га да остане ову зиму у Београду. да се одмори од поола и опорави. — Само бих тако могао остати, кад бих ослијепио, одговорио је једиоме свом сроднику; а том истом сроднику рекао је