Otadžbina

623

сводово саборне црквс беше се слегла маса марода. Међу тим то пе беше ни десети део оних маса које су око цркве чекале. И стадоше невати опе узвишене песме којима наша црква испраћа мртваце, онс песме у којима се не зна чему човек впШе да се диви да ли истинитости људског осећања, или философској дубипи њиховој. Каква пттета гпто те несме не одтпеваше бар Даничићу на српском језику, тс да задршће срце и онима, који не знају црквеносло I)енског ј ез ика. После црквсног опела говорио је један од виших прсдставника наше цркве, архимандрит Нсстор, кратку бсседу, у којој је не само речито, већ и са пуно такта захвалио великом покојнику за његову искрену љубав спрам православне вере, за његовс велике услуге које је учинио српској цркви. Једина дисонанција, коју су непријатељи покојникови умели да увуку у одношај између њега и православне цркве, уклоњена јо на најдостојпији и најсвечанији начин прекрасним акордом, који је зазвучао у саборној цркви над цветгпш гробом Даничићевим. За тим је читао своју велику боседу проФесор Велике Шкбле, Лован Бошковнћ. Ми смо желили да и ту беседу у целости донесемо на овоме месту. На жалост и ако смо били поставили нарочитога сгенограФа да је ирибележи беседник је читао тако тихим гласом да се није могло готово иишта прибелсжити. Од целе бесоде чуо се добро само завршетак, и он јс доиста леп, за то ћемо га овде записати. »Поздрављамо те бесмртни ! Твојс ће име народ срнски и хрватски захвално спомињући нреносити с колена иа колено, да славно живи докле јс парода и њсговог језика. Поздрављамо то живи ! Јср су твоја дсла алем-камеп, коме ништа пс можо нахудити ; и врсме ако га будс трло, само ћс га углачати. Свапуло је већ ; али кад огране еунцс српске будућиости, тад ћс се разасјати величанствена нросветна зграда целокупнога народа, од тога алема. Слава Даничићу". И под сводовима саборно цркве захорило се »Слава Даничићу«. За тим се кренула непрегледна маса народа, која ,јс спроводила Даничићево тсло од цркве до гроба. Пред највећом и најлошпом кућом ерпске престоиице, пред српском всликом школом, било со зајазило толико народа, да је требало више од по сахата док се прсд њом начинило место за сномен који се ту имао учипити. Ту је у име српског ученога друштва говорио јсдаи од најречитијих срнских беседника, писац »Кнезкевипе Србије", Милан Ђ. Милићсвић. Иама је зкао што нашим