Otadžbina

624

читаоцима можемо да изнесемо само голе речи његове, што не можемо да им предамо и сузе које су се на њима блистале и топло осећање које је звучало у свакој тој речи. , А ево што је казао Милан Т>. Милићевић : Тужни зборе! Овде, пред овим храмом наука у коме се толико година лила иаучна светлост с усана ненрежаљенога покојника, и у ком ће се од сада кроз векове захвално помињати име Даничића, ми молимо жалосни спровод, да се устави, да бар једну реч проговоримо о ономе коме смо толико дужни, и кога пикад више не ћемо овде видети. Али како да започнемо тужно нарицање ? Онај, који је речју својом дрешио језике наше ; онај, који је пером својим чистио беседе наше, ето, нем, хладан, лежи пред нама ! Који језик ту може говорити? Која уста ту смеју беседити? Овде је пре место плачу и ридању, него говору и беседи. Пред нама је, тужни зборе, земљана сенка једног необичног родољуба, једнога дубокога научника , одличног књижевника, животворног паставника, и, поврх свега тога, једнога ванредио ретког поеленика по пољу дужности спроћу отаџбине, спроћу народа свога! Још од своје младости, Даничић је животом и радом својим показивао како силно, како необично љуби свој народ. Дражи младићских година, милине живота породичкога, чаробии сјај злата, варак високих чинова — ие имаху у себи никакве примаме за младића који се дан ноћ учитаваше у творевине народнога духа ; који у облицима народне беседе проучаваше богаство, и творачку моћ народнога ђенија, и који се труђаше да блага та обелодапи свету, те да крепост народа свога покаже у производима духа његовога! Рад тај бејаше веома тежак ; успех , нарочито у опо доба, веома сумњив. Ови ми љубимо свој народ. ПеЦриродпо би бидо мислити да .чедо не љуби родитеља свога. Али ми парод љубимо сваки евојом љубављу ; љубимо га онако како који умемо ; љубимо га онолико колико који можемо. Нека је свагда искрена, нека је свагда срдачна , љубав та може ипак да буде једностраиа , да буде недовољна. Само умовима необично светлим, даровима вапредпо широким дано је да, одвајајући главно од спореднога, разликујући опште од