Otadžbina

512

НА ПРЕСТОЛУ

Валпурга је са чудноватим иогледима испратила краља па се онда са свим озбиљно загледа у гроФицу Ирму. Ова беше се нашла нешто у послу око артија , па се онда опрости тако веселим гласом као да се силом гради весела, јер она се смејала и ако ништа не беше смешно. Валпурга је дуго гледала у завесе на вратима пза којих је нестало грофице, па оида рече Крамеровој. — Међер сте ви праву истину казали кад рекосте да дворац није црква ! Ни пошто се иије дала умолити да ове речи протумачи. — Ја Иу тебе учити писању — рече госпођнца Крамерова — једно што ћемо тако нас дво имати чиме дасе забављамо, а после боље је да ти сама пишеш твојима ! — Право велиш тако ћемо и да радпмо ! — заврши Валпурга XIV. — Ја бнх имала нешто да вас молим — рече Валпурга сутра дан гроФици Ирми — а то је да ми одмах искрено кажете ако што згреишм ! — Драге вол^е , али онда и ти треба одмах да ми кажеш ако би ја — Е па ја би већ имала нешто на срцу ! — Кажи слободно — Други пут кад будемо на само ! — Молим вас, драга Крамерова, хоћете ли нас часком оставити на само ? Госпођица Крамерова оде у другу собу, и Валпурга мораде још једном видети како се овде људи гурају и премештају као да су столице. — Дакле, казуј шта ти је на срцу ? —