Otadžbina

598

О ТРАГИЧНОЈ КРИВИДИ

очи небу; цел> трагедије није такав верски утицај, него еотетично задовољство. Као драмско вештачко дело не сме трагедији сама из себе упућивати човека на утеху ма које вере, да објасни невино страдање свога јунака, јер би провиђење, чији се рад не може видети ; већ само веровлги , било на позорници само (1еив ех таћта (нешто изненадно, чему нема разлога.) Али свет трагедије као вештачког дела идеалан је, за себе потпун, као свет у вери. Ни вештиии не треба свакидањи свет са његовима манама, него га мора идеализовати, т. ј. мора га допунити тиме, што ће му све мане изгладити, као што то чини вера са небом и па,клом. И ако та естетична допуна свакидањега живота у трагедији није то исто што и живот после смрти у вери, то би она ипак могла имати као и ова у себи задовољење моралне потребе према одношају између кривице и казне, само што она то у овоме животу изглади. Онда би било и у идеалноме свету трагедије некога моралнога реда светског, као што га има и свакој вери, и онај светски ред у трагичноме делу вештачкоме онда би заслужио, да се зове иојвтичном иравичношћу. а ипак се не би под тим именом што друго смело разумевати, до ли морална правичност, коју боље објашњује биће спева. То је управо она правичност, коју Гервин у Шекспировој трагедији опажа, како свој посао врши, и у којој хвали: иузвишена морална наука, која лежи у раду ове правичности та је, да смрт по себи није зло, да живот по себи није благослов, да спољашњи напредак није срећа, него само унутарње убећење; да је највећа награда за врлину сама врлииа, и највећа казна за порок баш порок.» То би наравно била морална наука која не мари за верски живот после смрти, и коју би у толико могао предсгавити вештачки облик драмски, кад би у опште смела бити задаћа каквога