Otadžbina

ВЗ ПОЗОРИШТА

гордељива и грозна ; јер сиротица стреии, да је други због њеног богаства не обмањуЈу притворним афектима. Да би добили јасног појма о клрактеру ове чудновате девојке, ми ћемо навести неко.»ико редака из романа. »Ја видим господине, рече она неким особени подсмешљи&им изразом, да ви волете све што је лепо и шго годи уобразилЈИ и души : природу, зеленило, брежуљке, камење и вештине. Ва ћете се за чудо добро слагати са госаођиаом Хелојииом, која тако исто као и ви обожава све те стварл, које опет ја никако не волем. Али за Вога, госпођице, па шта ви онда волете ? На ово питање које јој неком самопоузданом љубазношћу ставих , Гђица. Маргарита, окрену се нагло мени, погледа ме охоло и одговори, ми суво: — Ја волем свог пса, Амо, Мервине !« — Али како свака осорљивост и неприступачност прелази у лорок , тако и Маргарита постаје у очима гледалаца права чепа, а Максим дајући јој све што тражи, права мама. Нека каже ко шта хоће, али ми не појимамо, како је могао Максим да отрпи толико увреда. Рааумемо да човек може изложити свој живот опасности , али да може једну чепу и после принешене жртве љубити, то нам не иде у главу, Кад је Шилеров витез сишао у арену међу лавове, да дигне рукавицу његове свирепе Кунигунде, он је од оног часа престао љубити ову лепу — мачку. Али Максим љуби и после оног ужасног скока са куле. Али поред свију тих ситних и крупних мана, ова драма може често да троне, а увек се допада, и то је њена најбоља оцена, коју ни један критичар иобити ие може. Г. Јовановић играо је Макси.ма. Оотале улоге нису добро распоређене. Ми би се огрешили о своју референтску дужност, кад би пропустили да у овом реФерату не споменемо име гђице Аугусте Негринове, која је овога месеца први пут ступила на нашу позорницу у насловнсј улози Мозенталове »Деборе«. И ако смо више пута о овом комаду писали, то не ће излишно бити , да још коју реч и о њему кажемо, пре но што пређемо у оцену игре и глумачке вештине наше нове глумице. — Овај је комад по себи ништаван. Бранећи Јеврејство, ми не видимо у њему трагични конфликт, који би у овом случају морао бити х ришћански Фанатизам. Јунак Јосиф — у чијој се души порађа судар између дужности и љубави једно је од оних жалосних створења, која никад не знају шта хоће, и која се дуго не промишљају да се лате најгнуснијих срестава кад се на^у у неприлици, надајући се зар, да ће накнадним кајањем опрати своја гнусна дела. Али је писац знао да се користи сваком радњом, јер је тиме дао прилике својој јунакињи —