Otadžbina

28

0 ТРАГИЧНОЈ КРНВИЦИ

јаком дисонанцијом. која нигде не престаје. Ради свога сина, којн не зна, да му је та гнусна грешница његова мајка, она по кадкад жели, да је друкчија, него што јесте , и са те жеље чак и од вере прима утеху , која њезиној чулности тако прнмамљиво на сусрет излази с опојним великопљем католичке вероисповести. Али како Лукреција свима нагонима, добрима и злима , истом немоћном слабошћу подлеже, то изгледа, да су њезини морално-верски осећаји само прелазне, сентименталне појаве без збиље и снаге, а и да је сама њезина љубав болесничко уображење мајчино. Па ииак смо из Иговога предговора к овоме комаду тврдо уверени, да песник мисли , да ће ово чудовиште и у естетичноме и у моралноме обзиру оплеменити , ако од њега створи псвтљиво чудовиште. Он нарочито хоће , да му је у драмама поред естетичнога још морална и верска мета пред очима, а начело, којега се у томе држи, изрекао је при крају предговора овим речима : «најгнуснијем створењу додајте верску пдеју па ће бити свето и чисто : — метите бога на вешала и ето вам крста !". Што није Виктору Игу за руком испао покушај, да се надмеће са Шекспиром у томе , да песнички обради неморалан карактер , томе није сам тај задатак крив , којега се латио , него што у њега нема ни моралне ни песничке снаге, које мора имати да тај задатак реши. Ко се лати дивскога посла — а нема дивскога духа Шекспировог — да неморалну грађу изнесе у вештачкоме облику, у коме та грађа не ће бити у моралноме обзиру шкодљива а привлачиће у естетичноме обзиру, тај ће проћи као волшебников шегрт од Гета : биће у стању, да пусти зле духове, али им не ће моћи на пут стати, да не чине зла. Морална парчад, што се човеку срца косну, као што су Игова Лукреција Борџија и Марион де Лорм, као Коцебуова «мржња на људе и кајање" и т. д. би-