Otadžbina

32

0 ТГАГИЧНОЈ КРИВИЦИ

као Дездемона гану, похвале достојнији него они, који човека потресу као Отело, јер они радије допуштају, да се њима чини криво, него да сами чине криво; али како је делање у свакој прилици дрнматичније него страдање. то мора у драмском вештачком делу зликовачка али активна страет једнога Отела по естетици победити правилно и покорно али пасивно понашање једне Дездемоне. Не само да мора трагичан јунак надмашити узвишеношћу све остале личности у комаду — и пријатеље и противнике, него мора та узвишеност и од тако јаког естетичнога утиска бити, да врло мало обраћамо пажње на све остале јунакове особине — биле добре биле рђаве које нису естетичне врсте. По томе целокуаан утис&н трагедијин зависи од јунакове узвишености, а трагична судбина само се у толико узима у обзир, у колико је кадра да повећа утисак јунакове узвишености. Та судбина није ред у свету, т. ј. ред, који обдржава васиону,јер нас у трагедији ништа не тиче васиона, већ нас се тиче само онај део света, од кога је песник створио неку нову целину , неки засебан свет. Судбина трагичног јунака није то, што се над њиме изврши пресуда, коју изискује људски осећај за иравичност, јер се вештачко дело не обазире на осећај за правичност, него на осећај за леиоту. Трагччна је судбина само то, што одељ^јемо снаге, које су против јунака и које су и у њему и изван њега, па због тога су то са свим разпе ствари према томе, какав је главом јунак. Ако су те снаге случајно и каква морална сила, то ипак ни у којем случају није заједничка деоба њихова оно, што у тако званој трагичној судбини има естетичнога уплива на гледаоце, него га имају само личности, које доприносе, да се та судбина очима види, а те личности на сваки начин у естетичноме обзиру често и у моралноме ниже стоје од јунака, као што је