Otadžbina

п ■* И толики снови, што их тама крила, И срдачна молба, што се Богу вила, Тужне раје муке, вапијући гласи, Измучених груди самртни узласи, И гробови тол'ки, које обест- створи, Све чекаше жудно зора да зазори ; — Иза тужних снова, да нам јава сијне, Да душманска оила у неповрат мијне, . . . Заклесмо се тада, у гроб сваки пре ће «— Твоја мис^о, Кнеже, иогинути не ће п * Засијало сунце са истока плава , Те светилом сјајним Српство о,%сјава, Расуло је зраке, одгонило сгуди^ Да се сужњи народ, из мртвила буди, Пренуше се лако поносити синци, Косовскога боја — дични осветници, Па у сусрет браћи поносито журе, Да узајмно клете душмане одјуре, — Сложне твоје борце сенка ти облеће, «— Твоја мис'о, Кнеже, иогинути не ће п И ако смо храбро бојак војевали, •Још слободни нису, што су робовали, Зрак слободе свете, није засјо свима, Још робују браћа, клетим душманима, Још Косово тужно, осветнике тражи, Још Косово чека, јаде, да ублажи, Још Косово тужно, густа тама крије Још се тамо вапај очајнички вије, —.. Па буде ли слоге ? . . Шта нам тада смеће „— Твоја мис'о, Кнеже, иогинути не ће» * Па кад приспе данак, општег једињења, Остварених нада и оолобођења, И с Косова браћа, кад нам руке пруже, Кад сва сриска браћа, заједно се здруже У знамвњу томе, и твој спомен биће Српског рода зора, почиње да свиће, —