Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

613

лине. Редом оам му показао како сам учен, темељно образован, несташан, пун духа, доброг срца.. Просто сам га заробио. Али, душа ваља , морам признати да је и он, обешењак један, био скоро тако исто диван као и ја. Ако је икада смртан човек био искрон , то беше он ; у његовим сјајним као у детета очима, беше исписана сама лојалност; његов поглед беше тако невин да одмах казиваше чист , ничим неокаљан живот , чисту и поштену душу. Како беше препоручен г. Девилару од Палмерстна, држао сам да је Инглез, али он говораше Француски ка и ја. Свестраност његовог образовања беше гако велика да просто заблене човека. Он је све знао, све сам видео, све људе, све земље и сва мора. Он је спавао и под уигвемом Сијуским , и у колебама Малабарским , и у дворвовима индијских набоба. Против моје воље он је дражио моју радозналост, и ја сам се љутио на самог себе што да ме тај човек интересује. Али ја се бејах заверио да ће му сва мука остати на лијо. А Вога ми јес. Какав је то брезобразлук онако гонити ме са својим симпатијама , и ако сам му Ја на хиљаду начина дао познати да ми не треба његово познансгво и пријатељство ? Његова љубазност беше бескрајна. Стаде ми чак градити комплименте за оне моје чланке у часопису. Аха, помислих, сад ћу те ухватити.... Јес, ал' угурсуз беше их заиста прочитао. Ја пзгубих присуство духа. Предмети о којима сам говорио у мојим чланцима беху за обичног читаоца врло мало разумљиви. Ја га повукох у дискусију о тим предметима.... Све забадава.... ГЈроклетник беше потпуно разумео моје чланке. То беше сувише. Моја списатељска сујета у мал' ме не упроггасти, нарочито кад он стаде говорити о мојој дивној каријери у науци, која ми је осигурана; о томе како је то племенит задатак бити добротвор рода људ-