Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

621

насмејала. Мара није могла да проговорн ни једну реч и ми остасмо као мутави, збуњени, не смејући једно друго погледати. Према овако леденом нонашању рекао би човек срела се два крвна непријатеља. — Хоћете да нас пратите мало ? — рече Мабел која је одлучно држала дизгине. Ја пођох поред њих, потресен, дршћући тако, да нисам могао говорити; некаква слатка забуна беше нас обузела; за време нашега прогонства и растанка од три месеца, ми бисмо у нашим жарким писмима излили све нежности наших срдаца; са дрскошћу, коју даје само удаљеност, ми бесмо једно другом учинили такве исповести које наше усне не би никад смеле изустити. Сад нас беше чисто страх од те интимности, на коју се наше душе беху навикле преко писама. Оада не знађасмо кзквим језиком да говоримо. Мабел бетпе сувише дете да разуме шта се у нама догађало. — Зар сте се вас двоје споречкали? — рече она видећи како смо обоје збуњениОва сумња растера сву нашу забуну; наше се руке потражише да протестују противу такве помисли и ћутање се прекиде. Каква је срећа опет се видети и састати! Ту су срећу описивали и певали од сваке руке, али ни један песник не може испевати ону речитост где сам нагласак ма какве равнодушне речи казује «ја те волем," не може описати нежност погледа, који се спајају у једно, не може исказати меку сласт осмејака који се без речи разговарају, налазећи блаженотво у ћутању..... Ишли смо једно крај другога. Ја сам био у деветом небу. Гутао сам очима моју вереницу, која живи само за ме, која испуњаваше све моје мисли и снове. Ала је лепа боже слатки ! Ама зар исгина она мене воли ? Шта, зар то поносито аристократско девојче, коме је дозвољено да се заогрне свима гордостима овога света,