Otadžbina

622

РЕМОН, ОД МАРНЈА ИШАРА

коме је Бог дао и сјајно порекло, и неизмерно богаство и лепоту, зар то девојче што изазива усклике дивл>ења када год ирошета кроз какву свечаност патриција, зар то девојче моје? Зар баш мене она изабрала? Зар то она мени сад прича спе шта је радила и шта је осећала сваки дан, сваки сахат од како нас раставише ?.... Разњежен слушао сам онај златни звук њенога божанскога гласа: она нас сажаљеваше што се морадосмо растати; она ми причаше своје наивне бриге у које је бацаху кадшто моја писма, која не умедоше сакрити моју жалост и очајање..., И ја јој сад растеривах те бриге, повраћах мир у то нежно срце, које није никаквих других де мојих болова осећало.... Чинило ми се да сањам. Пред црквом хтедох да је оставим.... — За што ? — рече она — хајдете с нама у цркву. О ви предрасуде светске , како вас разнесе и најлакши дах невиности! Моја љубав устезаше се да прекорачи преко светога прага цркве , а Мара се није ни мало бојала да под анђеоска крила склони нашу заједничку нежност и наше заклетве. .Ја осетих како ми јурну крв у лице. Моје устезање постајаше скоро увреда, која понижаваше нашу љубав. НајФиније осећање за све што се тиче срца и деликатности, твоје је име жена! Мара срећом није ни слутила ружну мисао у коју ја бејах запао, и она не виде у моме устезању ништа друго до жељу да јој не сметам у молитви. Ја је одведох у цркву пред олтар и клекох поред ње Први пут после мога детшвства ја сам се истински молио Богу. Из овога не треба закључити да сам ја безбожник; ја сам од природе врло побожан, али сам морао подлећи једној општој слабости нашега доба; спољашње Форме, црквено „чинодјејство" све ме то збуњује, смега. У мене