Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

В23

нема куражи правога хришћанина који прокламује своју веру, који се исповеда, који метанише и клечи свету на видику. То није гордост од моје стране , већ плашљивост; ја се покоравам оном чудном стиду, који крије оно гпто је добро. Људи много брижљивије крију оно што је у њима добро него оно што је зло. Чудна таштина! Мало има људи којима неће поласкати кад им се јавно у сред друштва каже да су безбожници и лоле , а од стотине једва ако би се нашао један који се не би застидео кад му реку да је поштен и побожан човек. Али у пркос целе ФанФаронаде порока, колико људи који су на гласу као врло «јаки духови", кад нису у друштву подругљиваца, већ усамљени , под притиском какве жалости , или у заносу искрене љубави , шапуће оне исте моли гве што су их у раном детињству од својих мајака научили !... Крај Маре , моја светска поношљивост се растопи, ја сам се молио Вогу за њу и за ме. Ах пријатељи моји, ви «јаки духови" да знате како ми је бедно изгледало наше материјалистичко разметање кад га упоредих са срдачном молитвом моје лепе и невине заручнице ! Изашав' из цркве одосмо се шетати по Авни Нељи до капије Маљо. Том приликом уговорисмо како да се опет видимо. Према начину како ме је сер Џорџ испратио, не би било врло мудро градити му визите. Еле ми се договорисмо да се сваки дан сретнемо у буљонској шумици. Мара ми је причала како је њен отац више пута врло љубазно говорио о мени , сећајући се њиховог бављења у Моронијевој вили. Начин како је он о меии говорио, као да доказиваше да он нашу љубав рачуна у романтичне епизодице једнога јутра. Ја сам опет причао Мари о мојим пројектима за будућност. Што сам изабрао књижевни «позив и није њу ни мало зачудило. Свака девојка налази да је онај кога. она воли, ирави песник! Шта више њој се здраво допала.

40 «