Otadžbina

632

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

оп — оуревњиво ц завидљиво чудовиште, које не да нико.ме златне јабуке, него их разбацује по свом ћефу." Ја сам знао ту Фразу којом се теше неспособни. Нема тога ништавила које свој неуспех не принисује завидљивости критике и рђавом расположењу разних котерија. Али ја не верујем у ђеније које нико не разуме, ја се питам, по мојој наивној логици, како могу котерије да преваре гхублику ? Ја разумем како је неспособнима кад се појави какав таленат, који им одузима услове за живот, али шта може сав њихов бес ? Кукати, то значн признати своју слабост. Читава војска неспособних не може ништа учинити доброј књизи , као што је не би могла ни написаги. Иајвеће страшило за будале то је критика, та јадна толико оговарана критика, која ће бити међу дикама деветнајестога века. А истину рећи, ако се она и показала пристрасна, то је само онда, када је хтела да гледа кроз прсте. Нема писца који се обрукао, а да за то не криви критику. То је као год што сваки кривац мрзи жандара, који га је ухватио, докле поштен и миран грађанин воли жандармерију која чува ред. Критике се боје само пискарала ; прави писци знају да ће им она бити помоћница. Са таким убеђењима о овом предмету, ја се наравно нисам ни обзирао на мишљење Пероново, и недељу дана после повратка Мариног у Париз, ја почех да пишем један роман.

14. Први месец дана добро ми је ишло од руке. Има у првој љубави музе нека заношљивост неописана. То је овапућење идеала. Маште, које дотле беху права збрка, постају одређене, рађају се под пером и вире својим веселим лицем, јер сад су добиле опипљиве облике. Ја изручих све тајне мога срца у срце мога јунака; моје ми-