Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

631

пера, он је писао о свему и свачему, час критике, час полемике, час новеле, али у свему је био осредње среће; беше већ променио десетак часописа. — Јесте ли ви полудели ? — викну оч чим је чуо прве речи о мојој намери. — Ви сте се одлучили на ту робију ? Ама ви се том одлуком оеуђујете на сиротовање, у пакао ! «/ — Пакао.... ја га се мало бојим на земљи.... Сиротиња ? Имам толико колико да живим. Мени не треба нишга друго до мало славе.... — Славе ? Охо младићу, није вам рђав укус. Али то је баш она тица коју је најтеже истерати. Кад би ја знао где се она крије, ја би је скупо ггродао, продао бих и њу и гњездо, и дрво на коме је, и земљу и све ... Славе? Хоће то. Ви све врло занимљиви ! — Па мени је тек двадесет четврта година, предамном је будућност , ја имам самопоуздања а и воље за рад.... — Самопоуздања ? 'Го је брод који се разбије у свакој бури. Колико се добрих младих људи вратило смрвљених само за то што су се дотакли пера... То боде. срце моје !.... — Можда ваши добри млади људи нисуимали дара? — Варате се ; неки су од њих имали испрва чак и привидног успеха, али нису имали поуздана плећа, и ми их једног лепог дана поштено издеветасмо. Душо моја, не може свака шуша да се одржи међу нама, а ми и не пуштамо свакога у наше друштво. У осталом ако баш хоћете да опробате снагу, рачунајте на ме, ми ћемо вас подргкати ! Перон ми је дуго говорио о томе како се у књижевности не може ништа учинити ако човек није са камарадеријом. — Он ми наслика не може бити црње ту аждају која се зове (( новинарство\ «То вам је — рече