Otadžbina

литерарнп панславизам

647

задржавали прошли народи ; њему треба само даље развијати живот предака и водити га вишем усавршенству.« Образованост сваким веком добија нови вид ; старење света је његово обнављање, нека се народ, коме продстоји рад, потруди да појми ток историје. »Судба народа нека не буде слепо остављена случају или теку догађаја ; него нека разум, као прво и најузвишеније оруђе божанског владања светом, иде заједно с лађом, која носи судбу, кроз таласе к опредељеној сврси. 1С Тај најновији, најмлађи народ - јесу Оловени. Овој закључак Колар потврђује размишљавањпма о току европске цивилизације (навластито литературе) и њеном савременом стању. У литератури види он владање спољпог еФекта, неограничени бајронизам, у философији (немачкој) маштање или жарку Фантазију и др. — видљкве знаке старенва, коме треба подмлађујућег елемента. Историјско наследство види све те елементе у словенском свету. По свом природном складу, по историјској судбини, по геограФском размештају, словенски је свет слободнији од оне особењачке народне једностраности, која одликује остале европске народе ; он је најспособнији за рад који ће сложити народе, и по томе он има предузети првенство у цивилизацији и изводити њену даљну задаћу, која се састоји у развићу и остварењу човечности. Још ћемо навести разлоге Коларове о томе, да је заједница неопходна и за најјача словенска племема и најбоља њихова наречија. Он хоће да разувери оне, који би мислили, да јако племе не треба заједнице, т. ј. савеза са слабим племеннма, или да, у случају, може просто владати над њим. Очевидно Је, да се овде по најпре подразумева руско племе. Не може само свест о независној отаџбини, — вели Колар, — и мисао о аритметичком броју и политичној снази, о збиљској или правичној већој лепоти, обрађености и благозвучности наречија, довести племе једнога народа на ту мисао : мени не треба други, ја могу имати сам литературу и ја немам рашта учити сродиа наречија. Ну и мањим племенима , кад се споређују са још мањима, необразованијим и слабијим племенима и народићима, овлађује по некад та поноситост коренитог народа и охола одвојеност. Такво мњење може се појавити не само у Руса, ако се стану барабарити с Пољацима, но и у Пољака , ако се стану барабарити с Русима или Чесима, у Чеха — с Лужанима или Мало-русима, па и у ових ако се стану барабарити н. пр. с. Кашубима. Такав Оловен, заљубљен само у своје наречије, не поштује ничије, само своје, и сажаљева све Словене , што не говоре и не дишу њим , јер је по његовом